Intervju: Marija Kovačina

​

Članica Akademskog žirija 5. Revije studentskog filma je montažerka Marija Kovačina. Marija je rođena u Beogradu 1991. Od malena se bavi muzikom, ali je oduvek zanimalo i “kako stvari rade” pa je odlučila da studira elektrotehniku. Kao dipl. ing. multimedijalnih tehnologija nekoliko godina provela je u muzičkim studijima ili na filmskim setovima kao snimatelj zvuka. Međutim u pravom trenutku menja profesiju i postaje montažer i narednih pet godina montira filmove i serije. U slobodno vreme bavi se video instalacijom, VJ-ingom i performansom. Vikendom peva.

Kada i kako si otkrila da voliš film i da bi se jednom mogla i baviti time?

Moja ljubav prema filmu pojavila se vrlo rano. Kao mala provodila sam noći ispred TV-a, gledajući sa tatom sve što se prikazuje bez ikakvog filtera i kritičkog stava. Tako sam naučila engleski, a kasnije će se ispostaviti i osnove filmskog jezika.

Montaža je rođenje filma, a ti si uspješno porodila i velike dokumentarne serijale, kratke igrane filmove, a radila si i na eksperimentalnim filmovima? Što ti od navedenog predstavlja najveći izazov?

Ne bih se usudila da poredim montažu sa rađanjem, ali svakako jeste proces koji zahteva aktivno učešće dvoje ili više ili mnogo više ljudi, u zavisnosti od kompleksnosti porođaja, mislim projekta. U raznovrsnosti filmova na kojima sam imala priliku da radim do sada, najizazovnije mi je bilo pronalaženje različitih pristupa za svaki rod ponaosob i brzo menjanje tih pristupa, često i više puta na dan.

Što ti je omiljeno kod montaže i koja je tvoja filozofija montiranja?

U montaži najviše volim višestruke mogućnosti manipulisanja emocijom. Meni to daje veliki osećaj odgovornosti, kako prema gledaocima tako i prema protagonistima. Druga velika odgovornost montažera je da suvereno vlada svakim kadrom i replikom, ali i da do kraja zadrži objektivnost, distancu i kritičnost.

Tvoj prvi autorski film zove se “dogs, moon river and baudelaire”. Kako bi opisala svoje debitantsko djelo i kako je ono nastalo?

Kratki eksperimentalni film “dogs, moon river and Baudelaire” nastao je na filmskoj koloniji Svi su nam gradovi jednaki održanoj u saradnji Kinokluba Zagreb, Kino Kluba Split i Akademskog filmskog centra iz Beograda. Dobila sam jako lep materijal iz jedne porodične arhive, snimljen na 8mm traci. Od nekoliko rolni snimljenih na godišnjim odmorima i porodičnim okupljanjima, svega par minuta poslužilo mi je za mali ritmički eksperiment. Film deli naslov sa pesmom beogradskog sastava “Sofie from Seattle”.

Spomenula si da često putuješ na relaciji Zagreb-Beograd. Postoje li već neke čvršće produkcijske veze između filmaša i filmskih institucija ovih dviju država?

Vaši i naši kino klubovi su svojim delovanjem, uprkos često lošim produkcijskim uslovima, dokazali da postoji neraskidiva veza između dve kinematografije. Mislim da je vrlo važno održavati tu vezu, naročito u amaterskim krugovima i potkrepljivati razmenu ideja, filmaša ali i problema i resursa u tom domenu kinematografije.

Osim što radiš na filmovima, s jednom super ekipom si u bendu Vis Limunada, a zapravo i nije ništa čudno da netko tko montira filmove osjeća i blisku povezanost s glazbom. Je li te glazba učila montiranju? I je li učenje išlo i obrnutom smjeru?

Muzika mi je puno pomogla u učenju montaže. Sa druge strane, muzika mi nije pomogla u učenju matematike, po mom mišljenju to je priča za malu decu. Na kraju dana, drago mi je što matematika ipak nije uspela da mi se umeša u život, za razliku od filma.